Индивидуа самозатворена или интровертна, те кроз суноврат воље одлучена од битија (у коме човјек себе посматра издвојено од другог и свијета) је израз његовог одбијања .

То се у есхатолошкој перспективи сагледава као тамна, црна празнина или рупа у мору живе свјетлости, - што и јесте једини пакао који се појављује по мјесту у нама и нагиње васељену ка њеној подлози која је ништа-односно нема је.

Таква перспектива посматрања издвојеног себе, јесте, као и суноврат воље ка унутра, икона сатане и његов изум.

Свођење битија на минималну мјеру, када човјек не посматра и не обухвата друге и свјет, као себе или као своје тјело Христово, доводи до онтолошке сјене и идолског посматрања твари, односно идола усвим видовима.

Сатана са парадоксалним спојем љепоте Божијег створења које се не може унаказити до краја, и крајње таме зла на лицу Деницином, чини и зло и љепоту страшнијим од самог зла које и не постоји.

Такву пуноћу зла могу и људи да остваре кроз имагинарну непостојећу тачку зидајући метафизичку кулу језика (на тај начин одржавајући привид комуникације) од древних времена познату као вавилонску, која у себи садржи и обухвата све истине на објективан и безличан начин.
Њу у привидном постојању држе њени поклоници, а крајњи гарант и врхунац преваре је замишљени објективни, самозатворени, непричасни, метафизички Христос -празни Бог, што је и једина страшнија и бескрајно страшнија слика од љепог зла на лицу Сатанином.
Блажени они који се ужаснуше над овом негацијом оваплоћења, Цркве и нас самих, који и јесмо првенствено-крајњи смисао и Твари и Оваплоћења и Цркве.

Тај најгори могући и врховни идол - идол Христа је икона Сатанина о којој говори Откровење, а боље је имати посла са правим ђаволом него са лажним богом.
Дакле не Бог по себи него ми – Бог Црква2.
Разлику између епифаније - пројаве Бога у Цркви– нама те измаштаног лажног бога не бисмо даље подвлачили, али би подвукли да је разлика између твари као тјела Христовог и горе описаног далеког ван свјетског, непостојећег и непричасног бога у само једној тачци-тачци приступа, перспективе, те у реду икона и поклоњења који је нарушен о чему ће још бити рјечи.

За нас и не може постојати Христос по себи јер га не бисмо могли ни опазити ни срести осим да отпутујемо из твари што је погрешан правац, мада неке поставке упућују на такву духовност и изазивају трагичне посљедице, a баналан су заборав оваплоћења.

Него, вратимо се истинској икони Христа, која је од наших лица апстрахован -сабран у Духу Светоме портрет заједнице, иконизован у глави тјела епископу.

Остајући слободни, имамо Христа за гарант слободе да одредимо шта је то наша људска природа те тиме и Његова људска природа.

Присетимо се пројекта Човјек, наведимо мишљење да Бог није створио човјека ни твар (као вјечне и коначне егзистенције) него отворио то питање дарујући слободу да се састварамо и саприносимо једни другом у Њему, у крајњој линији одредимо Њега као човјека што и јесте страшан суд.

Тако смо ми та проплазма из које се кроз савез надахнуће - отварање срца - покајање у благодати иконизује тјело Цркве као мало евхаристијско рођење Христа као Нас.

У том контексту можемо говорити и о васкрсењу и осталим празницима и иконама Цркве...